Ko je m/Mesija ?

( https://www.facebook.com/notes/nikola-yirmiyahu-roe/ko-je-mesija-na-osnovu-tanaha-da-li-se-u-psalmima-nalaze-proro%C4%8Danstva-o-isusu/871162592895433 )

Jedan od često citiranih dokaza da je Isus Mesija jeste „ispunjenje“ psalma 22 u Novom Zavetu. Isti psalam se često naziva i „mesijanskim“ i veruje se da je reč o proročanstvu koje je Isus ispunio.

Ali, da li je to zaista slučaj?

Krenimo redom. Šta je uopšte m/Mesija u Bibliji? Šta ta reč znači?

Opštepoznato značenje jeste da je mesija pomazanik, tj. onaj na čiju glavu je izliveno ulje posle kojeg postaje određen za neku službu. Ali, da li ova reč ima neko šire značenje? Pogledajmo šta kaže Biblija.

Reč mesija se pojavljuje 39 puta u jevrejskim svetim spisima. Odnosi se na: izraelskog cara, prvosveštenika, Kira, pomazanika u Danilu 9 i pomazane kraljeve/careve.

Ono što je važno uočiti jeste da ne postoji mesija sa velikim M, ne postoji neki HaMešijah. Ne postoje stihovi u Tanahu koji kažu da će Mesija uraditi to i to, ili da će u budućnosti doći neka posebna, neodređena osoba koja će da uradi određene stvari i koju ćemo nazivati Mesijom. Svi stihovi u kojima se ova reč pominje se odnose na određenu istorijsku ličnost. U širem smislu, prva stvar koja je „mesija“ jeste stub iz 1. Moj 31:13, jer je i on pomazan.

Kada čitamo proroke, vidimo da je jedna od njihovih uloga bila da prenesu poruku ohrabrenja, da će jednog dana sve biti u redu, i da će Jevreji i ceo svet na kraju da žive u miru. Proroci često govore o tzv. mesijanskom dobu, gde će u Izraelu vladati car koji se sveopštim konsenzusom naziva mesijom. Nigde u Bibliji se za tog cara ne kaže da je HaMešijah, ali se negde od I veka p.n.e taj poslednji vladar počeo nazivati tim imenom. Ono što je važno da shvatimo jeste da proroci stavljaju mnogo,mnogo veći akcenat na okolnosti koje će vladati svetom, a ne na ličnost tog poslednjeg vladara.

Gledano striktno istorijski, jevrejska mesijanska paradigma je negde oko I veka p.n.e. doživela veliku promenu. Usled teškog ropstva pod paganskim narodima, koncept Mesije se menja i on od nekog ko će vladati u vreme globalnog mira, postaje neko ko će prvenstveno doći da oslobodi Izrael od rimske okupacije. Upravo zato je jako važno da znamo šta kaže sam „Stari Zavet“, jer, ne zaboravimo, u vreme Isusa,SZ je sve što su ljudi imali. Dakle, svaki koncept iz Novog Zaveta mora imati svoje poreklo u jevrejskoj Bibliji.

Kao što smo već rekli, postoje brojna proročanstva o dolazećem mesijanskom dobu i tzv. Mesiji. Stihova je mnogo, a mi ćemo navesti neke od njih. Prema Tanahu, ove stvari ćese dogoditi u vreme kad se pojavi Mesija:

a) povratak izgubljenih plemena (5.Moj 30:3, Isaija 11:11-12 43:5-6, Jeremija 3:18 30:3, 32:37, Jezekilj 11:17, 36:24)

b) obnova Hrama (Isaija 2:2-3, 56:6-7, 60:7, 66:20, Jezekilj 37:26-27, 40-44, Malahija 3:4, Zaharija 14:20-21)

v) svetski mir (Mihej 4:1-4, Osija 2:20, Isaija 2:1-4, 60:18, 65:25)

g) Mesija vlada Izraelom u vreme kad svi drže Toru (Jezekilj 37:24, 5.Moj 30:8.10, Jeremija 31:32, Jezekilj 11:19-20, 36:26-27).

d) svi znaju za Boga (Zah 3:9, 8:23, 14:9,16; Isa 45:23, 66:23; Jer 31:33; Jez 38:23; Psa 86:9; Sof 3:9)

Mesija mora da bude direktan potomak Davida i Solomona, iz plemena Jude (1.Moj 49:10; 2. Sam 7:12-14; 1.Dnv 22:9-10). Loza se nastavlja samo sa oca na sina (4.Moj 1:1-18) i Mesija mora imati zemaljskog oca i biti ,,običan” čovek.

Vidimo da u ta poslednja vremena, Izrael prima nagradu i blagoslove za svu muku tokom dugog i mučnog izgnanstva (Isaija 2:1, 40:2, 51:17-23, 60:10,15,16; 61:3,7,66:10-12; Jeremija 30:11, Mihej 7:8,9), svi narodi sveta se kaju što su progonili Jevreje (Isaija 41:11; 49:23,25,26; 60:10-14;61:6,9, Jeremija 30:16, Jezekilj 37:28, 39:25-29, Joel 4:2, 16,17, Mihej 7:10,16,17, Sofonija 3:20) i dolazi do potpunog pomirenja sa Bogom, koje je toliko jako, da Izrael postaje kanal preko kog Božija svetlost osvetljava sve ostale nacije (Isaija 52:10; 60:1,2,3,19,20; 61:11, 62:11,2, Jeremija 33:8,9)

Sve ovo je,recimo, lepo sjedinjeno u Jzk 37:21-28.

“Reci im: ‘Ovako kaže Gospod: ‘Evo, uzeću Izraelove sinove iz naroda u koje su otišli i sakupiću ih sa svih strana i dovešću ih u njihovu zemlju. Učiniću od njih jedan narod uzemlji, na Izraelovim gorama, i nad svima njima carevaće jedan car.
Oni više neće biti dva naroda, niti će više biti podeljeni na dva carstva. Neće se više skrnaviti svojim odvratnim idolima, ni svim svojim gadostima, ni svojim prestupima. Izbaviću ih iz svih njihovih mesta u kojima su grešili i očistiću ih, i oni će biti moj narod,a ja ću biti njihov Bog.
Moj sluga David biće im car, i svi će imati jednog pastira. Živeće po mojim zakonima i držaće se mojih odredaba i izvršavaće ih. Živeće u zemlji koju sam dao svom sluzi Jakovu, u kojoj su živeli vaši praočevi. U njoj će doveka živeti oni i njihovi sinovi i sinovi njihovih sinova. David, moj sluga, biće im poglavar doveka.
Sklopiću s njima savez mira. Biće to trajan savez s njima. Utvrdiću ih u njihovoj zemlji i umnožiću ih, zauvek ću postaviti svoje svetilište među njima. Moj šator biće nad njima, i ja ću biti njihov Bog, a oni će biti moj narod. Tada će narodi znati da sam ja, Gospod, posvetio Izrael, kad moje svetilište doveka bude među njima’.”

Još jedno poznato proročanstvo je ono iz Isaije 11. U tom poglavlju (kao i Jezekilju 37) vidimo fantastičan opis sveta koji će doći, gde se u prvih par stihova jasno navodi da će u to vreme (kada životinje postanu biljojedi, svet bude živeo u miru i svi Izraelci budu vraćeni u Obećanu zemlju) Izraelom vladati mudri naslednik iz Davidove loze.

Naravno, Isus nije ispunio ništa od ovih jasnih mesijanskih proročanstava. Hrišćansko objašnjenje jeste da će Isus to da uradi kada se bude vratio. No, pitanje koje se postavlja jeste – zašto sada smatrati da je mesija?

Jedan rabin je u razgovoru sa jednim hrišćaninom tvrdio da može da učini bilo koje čudo. Iznenađen, hrišćanski teolog je predložio da sagradi Hram, na šta mu je rabin odgovorio da će to uraditi kada se vrati.

Još jedan važan detalj je stih 11:3, gde se kaže da će taj izdanak „uživati u strahu od Gospoda“. Može li biti jasniji dokaz da je Mesija čovek? Hrišćanska doktrina(da je Mesija Bog), dosledno primenjena u ovom slučaju, značila bi da je Mesija/Bog podeljena, šizofrena ličnost koja uživa da se plaši sama sebe. Srećom, to nije ono što nam jevrejski spisi govore.

Vrlo važan aspekt cele ove priče jeste činjenica da su ovo jasna, precizna i proročanstva oko kojih se svi slažu da su mesijanska, i Jevreji, i hrišćani. Jedina „mala“ razlika jeste da hrišćani tvrde da će Isus sve ovo što Mesija o kom proroci govore ispuniti, učiniti kad se vrati. Ponovo, sasvim logično pitanje koje bismo trebali sebi postaviti jeste – zašto Isusa onda sada da smatramo Mesijom?

Ono što je činjenica jeste da Isus nije ispunio nijedno mesijansko proročanstvo i da se koncept Mesije u Tanahu i Novom Zavetu dramatično razlikuju.

"Stari" vs "Novi" Zavet 

Uporedimo „starozavetne“ kriterijume za Mesiju sa jednim od kriterijuma koje Novi Zavet ima. U Mateju 21:33-43, Isus navodno tumači 22. stih 118. psalma - „Kamen koji su graditelji odbacili postao je kamen temeljac“ kao potvrdu da Jevreji gube svoje specijalno mesto kao izabrani narod – jer nisu smatrali da je Isus mesija i da na njihovo mesto dolaze neznabošci.

1) Ovo nije proročanstvo; događaj se već desio, i nema govora o nekom budućem ispunjenju.

2) Psalm 118 je pesma zahvalnica posle pobedonosnog povratka izraelskog kralja iz bitke. Stihovi 19-25 su se pevali kako je povorka ulazila u Hram. Od stiha 26, narod peva iz Hrama. Psalmi 113-118 predstavljaju 6 himni zahvalnica.

3) Stih 22 se može metaforički odnositi na Davida, kog su otac i braća odbacili kada je Samuilo došao da pomaže jednog od njegovih sinova kao sledećeg cara Izraela, može se odnositi na Izrael, kog su svi neznabožački narodi odbacili. Postoji i tumačenje da je ovaj stih i psalm nastao u vreme gradnje drugog Hrama i da bi ga trebalo posmatrati u tom kontekstu. No, ono što je za nas važno jeste da se ovaj psalm nikako ne može odnositi na Mesiju, jer ne postoji niti jedan stih gde se govori da će ta ličnost biti odbačena. Naprotiv, biće car Izraela i nezvanični vladar sveta!

4) Stih 22 je potpuno izvučen iz svog prirodnog konteksta.

Kakva razlika između mesijanskih kriterijuma u judaizmu i hrišćanstvu! Sa jedne strane, imamo potpuno jasne uslove i Mesiju u kog nema potrebe verovati, jer će biti tako očigledno da je on taj vladar. Upravo to i jeste suština znaka – da bude vidljiv. Zar zaista mislite da bi nas Bog držao u neizvesnosti po tako važnom pitanju? Oni koji čitaju i slušaju proroke znaju da to nije slučaj.

Odnos Bog – mesija

Još jedna važnastvar jeste da se u Tanahu uvek pravi jasna razlika između Boga i Njegovog pomazanika (mesije).

Avakum 3:13:„Izašao si da spaseš narod svoj, da spaseš svog pomazanika (mesiju)…“

S druge strane, u hrišćanstvu, Bog i Mesija su jedno te isto biće.

Zanimljivo je ida Matej 21:5 citira Zahariju 9:9, gde se kaže: „Raduj se mnogo kćeri sionska! Kliči pobednički, kćeri jerusalimska! Evo dolazi ti tvoj kralj! On je pravedan i SPASEN, ponizan je i jaše na magarcu, na magaretu, mladunčetu magarice“

Daničić prevodi ovu reč sa spasava, ali וְנוֹשָׁ֖ע  je u pasivu i njeno značenje je SPASEN. Ovo je zaista pucanj u nogu za hrišćanstvo i ideju da Mesija spasava. Sigurno je da Matej ne bi izneo ovu tvrdnju da je znao hebrejski original.

Jevrejski Mesija nije spasitelj, samo je Bog Spasitelj (Isaija 43:11).

Vrlo je moguće daje u svesti novozavetnih pisaca, koji su jako slabo poznavali hebrejski jezik,došlo do poistovećivanja dve reči - Mešijah (pomazanik) i Mošijah (spasitelj) – i njihovog stapanju u jednu. Iako sa naše tačke gledišta deluje da su ove reči jako slične, stvari su mnogo drugačije kada uđemo u hebrejski jezik.

Reč „mašijah“potiče od korena mem-šin-het, koji označava mazanje, pomazanje, dok reč„mošijah“ potiče od korena jod-šin-ajin, koji znači pomoći ili spasti. Jedino zajedničko slovo ova dva korena jeste šin, najčešće slovo u hebrejskom alfabetu. Slovo m u reči spasitelj (mošijah) je uobičajeni prefiks koji pretvara glagol u imenicu. Na primer, glagol cavah (zapovedati) postaje micvah(zapovest, uputstvo). Jasno je da su reči mašijah i mošijah tipičan primer homonima.

Psalm 22 je pesma o Mesiji?

Psalmi u judaizmu nemaju proročki karakter, u smislu da se bave predviđanjem i najavom budućih događaja. Ako je to slučaj, gde bi onda bilo najbolje tražiti mesijanska proročanstva? Uopšteno govoreći, u Tanahu postoje četiri vrste tekstova:

1. Narativni (priče o stvaranju sveta, Potopu, Avramu, itd; ovi tekstovi se uglavnom ne bave predviđanjem budućih događaja, jer su se događaji u njima već dogodili)

2. Zakonski (reč je o lošem izvoru stihova za ovo pitanje, sem u slučaju da nema nekih zakona o Mesiji, a svi znamo da ih nema)

3. Mudrosni (poezija i filozofija – tekstovi poučnog karaktera koji se ne bave dalekom budućnošću)

4. Proročanstva ( reči koje proroci prenose narodu).

Kao što vidimo u Bibliji, prorok je glasnogovornik, PR Boga (Aron). Njegova osnovna uloga je da prenese poruku upozorenja na posledice lošeg ponašanja. Međutim, proroci su tu i da ohrabre Izrael, da kažu da će jednog dana sve biti u redu, i jasno je da je tu najbolje mesto za traženje proročanstva o Mesiji. Zato i ne čudi što hrišćani smatraju da su proročke knjige prepune proročanstava o „Drugom dolasku“.

Vazna stvar koju bi trebalo uočiti jeste da se reč mesija nigde ne spominje u psalmu 22. Kao što smo već rekli, Hrišćani u ovoj pesmi vide proročanstvo o Isusovim mukama. Ponovimo to još jednom, ideja da bi Mesija trebalo da pati, umre i plati za grehe ne postoji u Tanahu, dok je u NZ to jedna od centralnih tema.

S druge strane,dva poznata tumačenja u judaizmu su da se ovi stihovi mogu odnositi i na Izrael ili na caricu Jestiru. I pre nego što se neki hrišćanski čitalac uhvati za ovaj podatak, i kaže da je samim tim sasvim legitimno verovati da je Psalm 22 pesma o Mesiji, sve ovo su tzv midraši, tj. alegorijska tumačenja teksta, koja se razlikuju od osnovnog, „pšat“ nivoa, kojim se označava osnovno značenje datog stiha/odeljka. Zbog toga je u judaizmu i nauci najvažnije to prvo, osnovno, zdravorazumsko značenje nekog stiha.

Možda i najvažnija činjenica koju moramo imati u vidu jeste da stihovi psalma 22 nisu proročanstva! Svi ovi događaji su se već dogodili za vreme Davidovog života. Na osnovu čega se iznosi tvrdnja da je glavno i svima vidljivo značenje ovog stiha proročanstvo o Mesijinim, tj. Isusovim mukama?

Pogledajmo šta konkretan tekst psalma 22 kaže.

Već u prvom stihu, nalazimo odgovor na pitanje o kome će se govoriti u ovom psalmu- „Upravitelju za ajelet hašahar, Davidova pesma“. To nam, dakle, ukazuje da se svi stihovi ovog psalma odnose na izraelskog cara Davida.

Ipak, hrišćanski teolozi insistiraju da su se ovi stihovi „ispunili“ na Isusu. Ako je to istina,onda se svaki stih ovog psalma odnosi na Isusa.

Drugi deo prvog stiha se citira u Mateju 27:46 i Marku 15:34. To su poznate reči „Bože moj,Bože moj, zašto si me ostavio?

Car David u Psalmu 37:25 kaže da „nije video pravednika ostavljenog“. Ipak, u NZ vidimo daje Isus kaže da je ostavljen, što bi impliciralo da nije pravedan. Nadalje, u Jovanovom jevanđelju, Isusu ni na kraj pameti nisu ovakve reči. U tom izveštaju, sve teče po planu, što sam Isus kruniše rečima – „Svršeno je.“ Jasno je da postoji određena razlika između dva izveštaja. Nadalje, Matej i Marko( prvi se oslanjao na drugog pri sastavljanju svog jevanđelja) imaju jednu verziju poslednjih Isusovih reči, dok Luka i Jovan imaju svoje teorije - Mat 27:46, Mar 15:34, Luk 23:46, Jvn 19:30. Vidimo da jevanđelisti ne mogu da se dogovore šta su bile poslednje Isusove reči i da je situacija daleko od jednostavne kada je reč o tome da je Isus „ispunio“ Psalm 22:1.

Sa druge strane,za one koje u ovom stihu vide priču o caru Davidu, situacija je jednostavna. David, koji se osetio napuštenim od strane Boga, koji je bio njegova snaga i štit, i koji je do tada mnogo puta čuo njegove molbe i spasavao ga, ispušta krik očaja ophrvan tugom, jer mu deluje kao da Bog sada ne čuje njegove molitve i vapaje. Ipak, David je spasen još jednom i sada koristi priliku da se zahvali i blagoslovi Gospoda.

Kao što smo već rekli, Psalm 22 se naziva mesijanskom pesmom. Pogledajmo neke od stihova koji nisu citirani i koji se uglavnom preskaču, jer se ne uklapaju u hrišćanske dogme.

Stih 6: „A ja sam samo crv, a ne čovek.“ – ako je hrišćanska interpretacija tačna, ovde se Car univerzuma naziva crvom? Bilo kakvi pokušaji metafora padaju u vodu, jerjednostavno, Bog se ni u kom slučaju ne može označiti na ovaj način.

Stih 9: „Ti si me izvadio iz majčine utrobe. Ti si mi pouzdanje ulio još na grudima majke moje“ – ponovo, ovo deluje kao opis običnog čoveka. Zašto bi prva osoba Trojstva morala da uliva poverenje drugoj ličnosti Trojice?

Stihovi 12,13: „Opkolilo me je mnoštvo mladih bikova, okružili su me jaki bikovi sa Vasana…kao lav koji plen kida i riče“ – ovo pre zvuči kao nekakva smrt u Koloseumu, a ne raspeće. Zapravo, ovo ,,slučajno“ savršeno odgovara situaciji u kojoj se David nalazio tada.

Stih 20: „Dušu moju od mača izbavi. Dušu moju jedinu od šape pasje.“ – Od mača? Zar nije bio plan da bi Isus trebalo da položi svoj život? Iz aviona se vidi da pisac ove pesme, David, moli Boga da bude spašen i da je kasnije i uslišen (stih 24). Zbog toga Ga David hvali među svojim sunarodnicima i blagosilja Gospoda (25-31)Vidimo da hrišćanska interpretacija u potpunosti promašuje glavnu temu ove pesme!

Na kraju krajeva,gde je neki stih koji govori o smrti Mesije? Gde su stihovi koji govore o vaskrsenju? David je bio u nevolji i preživeo ju je zahvaljujući Božijoj zaštiti – Isusa su Rimljani ubili.

Probodene ruke i noge?

Jedan od najjačih stihova hrišćanskih apologeta jeste Psa 22:16:

„Jer psi su me opkolili, gomila zlikovaca okružila me je. Proboli su ruke moje i noge moje.“

Pre nego što uđemo u gramatičku strukturu ovog stiha, zapitajmo se kakva bi bila vrednost ovakvog proročanstva i kriterijuma za mesiju. Em je ovaj stih u prošlom vremenu(događaj koji se opisuje se već dogodio), em veze nema sa Mesijom, a najgore od svega je što nužno ne ukazuje  na Isusa. Oko 100 hiljada Jevreja je raspeto tokom rimske okupacije. Zašto se ne bi neko od ovih „proročanstava“ odnosilo na nekog od njih? Ili na nekog Jevrejina kom su u konclogoru vezali ruke i noge bodljikavom žicom?

Vratimo se ipak na analizu same strukture stiha. Citat koji smo naveli iznad je iz Septuaginte. S druge strane, hebrejski original kaže da ovde nema nikakvog probadanja, već da je tačan prevod: „… kao lav navalili su na ruke moje i noge moje.“

Otkuda ova razlika? Prva stvar koju bi trebalo imati u vidu jeste da ovaj navodno jak dokaz za Isusa ni jedan novozavetni pisac ne pominje!

Ako pogledamo hebrejski original, ključna reč (ka’ari) ne znači probosti, ubosti ili bilo šta slično, već znači „kao lav“. Da je pisac psalma hteo da opiše probadanje ruku, upotrebio bi reči „dakar“ ili „raca“.

Nadalje, reč„ka’ari“ se u svim ostalim situacijama prevodi „kao lav“ (Isaija 38:13, 4. Moj 24:9, Jezekilj 22:25), sem u ovoj. Uopšteno govoreći, David jako često poredi one koji ga mrze sa divljim životinjama, naročito lavovima. Samo par stihova kasnije, David kaže: „Spasi me od usta lavljih, usliši me i spasi od rogovabikova divljih“.(Psalm 7:2, 10:9, 17:8-12)

Jedna od vrlo popularnih teorija među hrišćanima jeste da su jevrejski prepisivači, slučajno ili namerno, promenili ka’ari u ka’aru, time što su slova kaf, alef, reš i jod (što znači kao lav), premetnuli u kaf, alef, reš, vav. Međutim, ka’aru ne znači proboden. Štaviše, te reč uopšte i ne postoji u hebrejskom. Da bi se dobila reč koja ima neku sličnost sa rečju probosti, kaf, alef, reš, jod bi moralo da postane kaf, reš, vav (nestaje nemo alef) i dobijena reč je „karu“.

No, ni ta reč neznači probosti, već iskopati, i ne podrazumeva probijanje mesa, već se upotrebljava u poznatom stihu iz Psalma 40 – „Ti si mi uši otvorio“, gde je bukvalno značenje da je Bog „iskopao blato“ iz Davidovih ušiju. Dakle, David nije izgubio uši, naprotiv, sada mnogo bolje čuje Božiju reč.

Najnoviji argument hrišćanskih apologeta jeste da se Kumranski tekstovi slažu sa Septuagintom, a ne masoretskim tekstom, što ukazuje na to da su zli Jevreji namerno promenili taj stih iz psalama koji tako snažno ukazuje na Isusa.

Prvi problem sa ovom tvrdnjom jeste da je svitak ovog psalma mnogo mlađi od dokumenata pronađenih u kumranskim pećinama. Deo je Nahal Hever rukopisa koji su pronađeniu jednoj pećini 30km južno od Kumrana. Evo tog fragmenta:

Nas u ovom trenutku zanimaju poslednje dve reči. Jako je teško odrediti da li je poslednje slovo prve reči jod ili vav. Za razliku od drugih drevnih tekstova, slova pisaca rukopisa iz Nahal Hevera nisu jednolična i sistematizovana.

Pretpostavimo,ipak, kako hrišćanske apologete tvrde, da je poslednje slovo vav i da se ova prva reč čita ka’aru. Ponovo, taj argument pati od istog problema kao i prethodni, jer ta reč ne postoji u hebrejskom jeziku. Dakle, pisac ovog fragmenta je ili neko ko je slučajno pogrešio, ili neko ko nije bio baš dobar poznavalac hebrejskog jezika. Da je ovo drugo verovatnije, može se videti i na osnovu sledeće reći – jadehah. Masoretski tekst jasno kaže jadai – što znači „moje ruke“. Ali, reč jadehah znači „njene ruke“.

Iz istorije znamo da su Jevreji izuzetno cenili pisanu reč. Upravo zato, neretko se dešavalo da dokumenti sa greškom ne budu uništavani, već da budu smeštani u posebna „groblja rukopisa“, koja su smeštana nešto dalje od ostalih, ispravnih prepisa. Sasvim moguća i realna situacija jeste da je pećina Nahal Hever upravo jedno od takvih „grobalja“.

Na kraju krajeva,originalna Septuaginta je prevod samo 5 knjiga Mojsijevih, koje su 72 rabina izradila pre 2200 godina, po zahtevu kralja Ptolomeja II. O tome svedoče brojni istorijski izvori. Sve ostale knjige Biblije su prevedene na grčki mnogo kasnije.

Šta je sa drugim psalmima?

Smatra se da su psalmi prepuni proročanstava o Isusu. Pogledajmo neka od najpopularnijih.

Psalm 41:9 – „Pa i čovek koji je u miru sa mnom bio, u kog sam se pouzdao, koji je hleb moj jeo, podigao je svoju petu na mene“.

Sam Isus u Jovanovom jevanđelju 13:18 kaže da su se te reči ispunile na njemu.

Kao i u slučaju Psalma 22, odmah na početku se kaže da ova pesma govori o životu cara Izraela Davida. Psalm 41 je autobiografska poezija, gde se svaki stih odnosi na neki aspekt Davidovog života. Stih 9 se odnosi na prijatelja i savetnika koji ga je izdao (Ahitofela – 2. Sam 15:31, ili možda Joava ili Adoniju).

Međutim,hrišćanske apologete će reći da su David i Ahitofel (najverovatnije) slika odnosa između Isusa i Jude. Ta tvrdnja je problematična iz više razloga:

1) Ovaj stih nije proročanstvo, niti se bavi budućnošću – reč je o događaju koji se već dogodio.

2) Čak i da jeste proročanstvo o nekom budućem događaju (a nije), nigde se ne pominje da je ovo proročanstvo o tom poslednjem mesiji, tj Mesiji.

3) Čak i da govori o Mesiji, na osnovu čega se taj stih povezuju sa Isusom? Zato što je on navodno rekao da se to ispunilo na njemu? (Mnogo je verovatnije da tako nešto istorijska ličnost, farisej i rabin Ješua ne bi nikad rekao) Bukvalno svaki čovek je nekad tokom života doživeo izdaju od strane nekog prijatelja. Na koji način to ukazuje baš na Isusa?

Svrha dokaza jeste da upućuje na jednu osobu. Zamislite da se dogodi neko ubistvo na Harvardu, da se pronađe osumnjičeni i da se kao dokaz uzme činjenica da osumnjičeni nosi naočare, jer se istragom došlo do saznanja da ih nosi i ubica, pa prema tome, osumnjičeni mora biti ubica. Naravno, svako razuman će reći da70% ljudi na Harvardu nosi naočare i da to nije nikakav dokaz da je osumnjičen iubica.

Ista je situacija i sa „dokazima“ kao što je ovaj iz Psalma 41.

4) Čak i da sve ovo progutamo, i da slepo poverujemo da David koji kaže da se ta izdaja koja se već desila u stvari ukazuje na situaciju sa Judom i Isusom 1000 godina kasnije ,korišćenje ovog stiha kao dokaza da je Isus Mesija/Bog predstavlja autogol za hrišćanstvo.

Stara rabinska izreka kaže da se odgovor na hrišćanske argumente uvek nalazi u blizini, tj. u nekom od obližnjih stihova.

Upravo to je slučaj i ovde. Stih 41:4 kaže:

„Ja sam rekao:’Gospode, smiluj mi se, izleči dušu moju, jer sam ti zgrešio.’“

Dakle, ista ta osoba koja u 9. stihu kaže da je doživela izdaju, u stihu br. 4 kaže da je zgrešila. Svi znamo da je jedno od osnovnih hrišćanskih učenja da je Isus „ispunio“ celu Toru time što ju je savršeno držao (nećemo ulaziti u to kako je ispunio micvot o ženskoj higijeni, ili zapovesti za prvosveštenike). Kako se onda 41. Psalm odnosi na bezgrešnog bogočoveka Isusa?

Na kraju krajeva,pobuna o kojoj David govori u ovom psalmu je bila neuspešna, dok Novi Zavet opisuje kako je Juda uspešno predao Isusa rimskim vlastima da ga razapnu.

Naravno, ovo nije jedini slučaj gde obližnji stihovi demantuju hrišćanske tvrdnje. U prethodnom psalmu, stihovi 40:6-8 su citirani u Posalnici Jevrejima 10:5. Nećemo sada ulaziti u razlike koje postoje između hebrejskog originala i citata u ovoj novozavetnoj poslanici, već ćemo pretpostaviti, kako hrišćanstvo tvrdi, da se ovaj stih odnosi baš na Isusa. U tom slučaju, stih 12 donosi nove glavobolje za hrišćanske apologete:

„Jer su me opkolile nevolje mnoge, izbrojati se ne mogu. Stiglo me je prestupa mojih toliko da gledati ne mogu. Više ih je nego vlasi na glavi mojoj.“

Jasno je da se Davidu ovom psalmu izražava pesnički i da to ne znači da ima nešto više od 100 hiljada prestupa (koliko prosečan čovek ima dlaka na glavi), već da je on samočovek koji je pravio greške u životu. Jasno je da i u ovom, kao i u svim ostalim psalmima, postoji jasna distinkcija između Boga, sa jedne, i Davida/pomazanika sa druge. Bog nije pomazanik, i pomazanik nije Bog.

Još jedan od stihova koji je citiran u Novom Zavetu jeste onaj iz Psalma 69. U pitanju je četvrti stih, koji glasi: „Oni koji me mrze bez razloga brojniji su od vlasi na glavi mojoj. Taj stih se navodno „ispunio“ u Jovanu 15:25.

Kao i u prethodnim situacijama, i ovaj stih je izvađen iz konteksta. Uz to, već naredni stih donosi velike probleme.

„Bože, ti znaš bezumnost moju, krivica moja nije od tebe sakrivena.“

Čovek može biti bezuman, ali Bog ni u metaforičkom značenju ne može biti nazvan bezumnim. Nadalje, zar je Isus imao krivice? Zar je grešio?

Reč koja se koristi za krivicu jeste „ašam“ i ona označava nameran greh. Davidove nedaće su, barem delom, bile i posledica greha koje je počinio. Ako se ovaj psalm odnosi na Isusa, to znači da je i on namerno grešio, što predstavlja nemoguću opciju za hrišćanstvo.

Šta je sa 12. stihom, gde se kaže da se David obukao u kostret koji se nosio u vreme kajanja (1. Dnev 21:16)? Zar se Isus kajao za počinjene grehe i tražio oprost? Gde je stih u jevandjeljima gde se kaže da je Isus nosio kostret?

Psalm 110:1 – „Gospod je rekao mom gospodaru: ’Sedi meni s desne strane, dok ne položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim.“

Jedna od stvari koje pokazuju da Mateju nisu strane ni potpune izmišljotine. Objasniću.

U navodnom razgovoru Isusa i fariseja, na pitanje čiji je sin/potomak Mesija, fariseji, normalno, kažu Davidov. Međutim, Isus im citira 110. psalam i zli fariseji ostaju bez reči. Baš im je pokazao... Ili ne?

Svako ko iole poznaje hebrejski (a kamoli fariseji) zna koliko je ovo smešan argument koji je Isus navodno potegao. Psalm kaže: „Gospod je rekao mom gospodaru: sedi meni s desne strane...“

Prva reč za Gospoda je JHVH i to je jasno na koga se odnosi. Druga reč nije Gospod, niti JHVH, već „ladoni“. Nikad se ta reč u Bibliji ne koristi da označi Boga. U 1.Moj 24:54, recimo, se ta reč koristi za Avrama. U 1. Moj 32 za Isava, u 44. glavi za Josifa, u 1. Samuilovoj za Saula, itd.

Jasno je da se u ovom Psalmu kaže da je Bog rekao mom gospodaru (Davidu), jer te reči izgovaraju leviti koji pevaju ove himne i ode Gospodu.

Kako očekivati da neki Jevrejin ozbiljno shvati novozavetne spise? Kako verovati nekome ko izmišlja i hvata se za slamke? Naravno, ovakve stvari prolaze kod neznabožaca koji ne poznaju Tanah, pa zato i nema problema da u Mateju, koji je pisao na grčkom, na oba mesta stoji reč „Kirios“, tj. Gospod.

Zašto 20. psalm nije mesijanski? Na početku se kaže da je ovo Davidov psalm, a „znamo“ da je David slika Isusa, pa je sasvim očekivano, služeći se logikom novozavetnih pisaca, da je i ovo „mesijanski psalm“.

Prvi stih: „Neka te usliši Gospod u dan nevolje, neka te zaštiti ime Boga Jakovljevog“ –„ispunilo“ se na Isusu. Drugi stih takođe. Ali treći je već problematičan:

„Neka se seti svih tvojih žrtvenih darova, i neka prihvati tvoju žrtvu paljenicu“

Šta ćemo za šesti stih, koji kaže: „Sada znam da Gospod spasava pomazanika svoga, uslišava ga sa svetih nebesa svojih spasonosnim moćnim delima desnice svoje.“

Stih iznad je dobar uvod u zaključak ove analize.

Kao što smo mogli da vidimo, Bog nam preko proroka daje jasne i nedvosmislene kriterijume ko će biti taj poslednji kralj, koji se po konvenciji naziva Mesijom, i što je mnogo važnije, u kakvim će okolnostima taj kralj vladati. Svrha tih brojnih stihova(za koje hrišćani uvek kažu da će se ispuniti prilikom drugog Isusovog dolaska) jeste da budu nada da će Izrael i ceo svet jednog dana da žive u miru. Ne zaboravimo, svrha znaka jeste pre svega da bude VIDLJIV. Deklarativna vera u nekog čoveka spada u domen neproverljivog (kako možemo znati da je Isus „platio“ za naše grehe?) i zbog toga nije i ne može biti znak.

Štaviše, proroci nam pokazuju da u Mesiju nema potrebe verovati, jer će biti više nego očigledno da je vladar na tronu Izraela Mesija. To je kao da kažemo: “Ja lično verujem da je Tomislav Nikolić predsednik Srbije“. Nepotrebno je izražavati veru u nešto što je očigledno! Ovo je jedna od suštinskih razlika između Tanaha i NZ-a. Nijedan prorok ne govori o tome da večno spasenje zavisi od vere u Mesiju. Mesija uopšte nije centralna ličnost, jer je on samo sredstvo preko kog Bog radi i preko kog će dovesti do mesijanskog doba.

U svim psalmima, postoji jasna i nepremostiva razlika između Boga i Davida ili bilo koje druge ličnosti o kojoj se govori u psalmu. Nema ni govora da David, kada govori o svojim iskustvima, osećanjima i mislima, u stvari aludira nanekoga ko će doći hiljadu godina posle njega. Njegove autobiografske pesme nisu proročanstva o budućnosti. One to možda mogu biti na alegorijskom, „draš“ nivou (kao što smo mogli videti za psalm 22), ali taj nivo tumačenja teksta ima neuporedivo manju vrednost od osnovnog – pšat nivoa.

Jedan rabin je to lepo sažeo, rekavši: „Kad tekst može da se odnosi na bilo koga i da znači bilo šta, onda on u stvari ništa ni ne znači“.

Nikola Yirmiyahu Roe

Na kraju teksta sa linka ispod nalaze se i ostali tekstovi koji se bave odnosom judaizma i hrišćanstva:

https://www.facebook.com/notes/njegoš-ilić/zašto-proučavanje-tanaha/720708067960407