Od ha-satan do novozavetnog Đavola

Razvoj ideje zla u judeo-hrišćanskim spisima – od ha-satan do novozavetnog Đavola

NIKOLA JELACIC

U prethodnim tekstovima, mogli smo da se uverimo da Tanah ima drugačiiji koncept zla u odnosu na hrišćanstvo i Novi Zavet. Videli smo da sama rec Satana ima mnogo prizemnije i jednostavnije značenje u judaizmu, a postalo je jasno da često citirani stihovi koji podržavaju teoriju o Palom Anđelu ne piju vodu – (Isaija 14:12, Jezekilj 28).

Sama činjenica da reči demon ili zli anđeo ne postoje u Tanahu, niti se takvi koncepti uopšte uklopljivi u sam tekst i kontekst, za razliku od Novog Zaveta, gde su demoni i demonizovanost uobičajena pojava, ukazuje na određenu razliku u svetonazoru između dva skupa knjiga.

Shodno tome, pitanje koje se postavlja jeste kako smo od haSatan, što bi značilo taj (tako se najčešće prevodi određeni član na srpski) neprijatelj, došli do priče o Palom Anđelu, Apokalipsi i uništenju nebeske armije pobunjenih demona predvođenih Djavolom?

Ipak, pre nego što počnemo sa analizom kanonskih tekstova i pseudoepigrafske literature, pozabavimo se malo samom etimologijom reči “demon” (δαίμων). U pitanju je starogrčka reč, koja je izvorno označavala dobronamerna i bezopasna duhovna bića, koja su iste prirode kao i bogovi i smrtnici, slična duhovima vodičima, silama prirode, i htonskim (podzemnim) duhovima heroja.

U Hesiodovoj Teogoniji (poema o geneologiji bogova iz 700. g.p.n.e.), nalazi se ideja da su ljudi iz Zlatnog doba pretvoreni u demone voljom Zevsa, da služe smrtnicima kao duhovi čuvari, nevidljivi, ali sa mogućnošću delovanja. Tek kasnije su Platon i njegovi učenici razvili ideju o demonima kao nižim duhovima koji su zli, što je docnija hrišćanska patristička literatura preuzela, uz neke druge neoplatonističke elemente.

Svi ti elementi su, usled grčkih osvajanja u IV veku, došli u kontakt sa bliskoistočnom kosmologijom (Mesopotamija, Vavilon i Persija), koju karakteriše dualistički weltenshaung. Kako je kanon Tanaha formiran posle V veka p.n.e, a prve knjige NZ-a su pisane sredinom I veka n.e, sasvim je jasno da bi u literaturi međuzavetnog perioda, što se manje-više poklapa sa periodom drugohramskog judaizma, valjalo videti način na koji spisi toga doba objašnjavaju ontologiju zla. Neke knjige toga vremena su deo grčkog prevoda Tanaha, tzv. Septuaginte, i one čine pseudoepigrafske spise. Pored njih, postoje i brojni drugi spisi, od kojih su mnogi sačuvani u kumranskoj biblioteci. U ovom tekstu se neću baviti opštom demonologijom Bliskog istoka, bilo da je reč o jevrejskoj, hrišćanskoj ili kumranskoj, jer je reč o suviše opširnoj temi o kojoj postoje hiljade i hiljade knjiga. Ono što nas u ovom trenutku intresuje jeste linija koja počinje od hasatan i završava se u hrišćanskom Đavolu.

A sad, da pređemo na konkretne tekstove. Počećemo od jedne od najpoznatijih apokrifinih knjiga - Tobite.

Tobit

Reč je o knjizi koja je nastala u III veku p.n.e. i koja je bila vrlo cenjena i popularna u vekovima koji su dolazili, o čemu svedoči i podatak da u Kumranu postoji čak pet kopija ovog spisa.

U ovom trenutku, nećemo se previše baviti samom sadržinom knjige, već ćemo se koncentrisati na delove koji se tiču pitanja zla. U najkraćim crtama, Tobit, čije ime ova knjiga nosi, imao je sina Toviju, koji putuje u istočni deo asirskog carstva (radnja se dešava u drugoj deceniji VII veka p.n.e.), zajedno sa anđelom Rafaelom (pritom neznajući njegov identitet) ne bi li se oženio Sarom. Ta devojka se do tada sedam puta udavala, a kvota da će mladoženja preživeti prvu bračnu noć je svakim narednim venčanjem padala, zato što je Sara bila pod prokletsvom demona Asmodeja, koji je ubijao njenog mladoženju odmah prve večeri po venčanju.

3:7-8: Istoga dana i Sari, kćeri Raguelovoj, u Ekbatani Medijskoj, dogodi se te je izruži jedna sluškinja njenog oca zbog toga što je sedam muževa za koje Sara pošla pakosni zloduh Azmodej ubio prije nego što su ušli k njoj…

Ovaj izraz “pakosni/nečisti zloduh” - πονηρὸν δαιμόνιον – (poniron demonion) predstavlja sintagmu koju ne prolazimo u Tanahu, ali zato se reč δαιμόνιον (deminutiv od δαίμων) pojavljuje 63 puta u Novom Zavetu. Takođe, Tovija je knjiga u kojoj imamo prvi slučaj imenovanja demona.

6:16-17: Anđeo mu reče: "Ne sjećaš se kako ti je otac naredio da uzmeš za ženu samo onu koja pripada tvome rodu? Zato me poslušaj, brate: ona će biti tvoja žena, a ti se ne osvrći na demona, jer će još noćas biti tvoja. Kad budeš ušao u svadbenu sobu, uzet ćeš tamjanova pepela i metnut ćeš na nj malo ribljeg srca i jetre; kad tako okadiš, demon će ostetii vonj i pobeći će i neće se više vratiti. Kad se htedneš približiti k njoj, bdijte oboje i dozivajte milostivog Boga: On će vas spasiti i smilovati vam se. Ne boj se: ona ti je bila dosuđena oduvek, ti ćeš je spasiti; ona će poći s tobom i mislim da ćeš s njom imati poroda."

Ovde vidimo opis načina na koji će egzorcizam biti izvršen, uz naglasak o neophodnosti molitve.

8:2-3: On se, ulazeći k njoj, sjeti Rafaelovih reči: uze tamjanova pepela, metnu na nj riblje srce i jetru i okadi. Tek što demon oseti vonj, pobeže u Gornji Egipat, a anđeo ga onde okova. Kako su se zatvorili u sobu, Tovija ustade s postelje i reče: "Ustaj, sestro, molimo se da nam se Bog smiluje."

Tovija je poslušao Rafaelova uputstva i rezultat je bio proterivanje demona iz Asirije u Gornji Egipat. Međutim, zašto ne dolazi do uništenja, već samo do nasilne emigracije? Sličnu ideju imamo i u najstarijem jevanđelju – Markovom, glava 5, stihovi 2-15:

I kad iziđe iz čamca, odmah mu iz grobova iziđe u susret čovek sa nečistim duhom, koji stanovaše u grobovima, i niko ga više nije mogao ni lancem svezati, jer je mnogo puta bio vezan u okove i lance, pa je pokidao lance i polomio okove, i niko nije mogao da ga ukroti. I stalno beše u grobovima i brdima, danju i noću, vičući i bijući se kamenjem. I videvši Isusa izdaleka, potrča i pade pred njim ničice, te povika veoma glasno: šta ja imam s tobom, Isuse Sine Boga najvišega? Zaklinjem te Bogom, nemoj me mučiti. Jer mu govoraše: iziđi, duše nečisti, iz čoveka. I pitaše ga: kako ti je ime? I reče mu: Legion mi je ime, jer nas je mnogo. I moljaše ga mnogo da ih ne istera iz onog kraja. A onde, prema brdu, paslo je veliko krdo svinja. I zamoliše ga govoreći: pošalji nas u svinje, da uđemo u njih. I dopusti im. I izišavši nečisti duhovi uđoše u svinje, i navali krdo niz strmen u more, oko dve hiljade, i udaviše se u moru. A pastiri njihovi pobegoše i javiše u gradu i po selima; te dođoše da vide šta se dogodilo. I dođoše Isusu i videše besomučnoga, koji je imao Legiona, kako sedi obučen i pametan, te se uplašiše.

Boldovani tekst označava tri zajednička motive knjige o Toviji i jevanđelja po Marku:

a) demoni se povezuju sa smrću

b) demoni imaju ime, i

c) ne žele da budu isterani iz svog prebivališta

Naravno, niko ne tvrdi su demonologije u ova dva teksta identične. Štaviše, vrlo su različite, ali postoji osnova koja se očigledno podudara, kao i sličnosti drugohramske apokrifne literature i kniga Novog Zaveta, koje su mnogo veće nego one Tanaha i NZ. Važan je i motiv vezivanja demona, kao načina njihove pacifikacije (Tob 8:3 – Otk 12:7-9).

Jako važno je uočiti da nijedna od dvaju knjiga nijednog trenutka ne pokušava da objasni i definiše šta su i ko su demoni. Pisci knjiga pretpostavljaju da su čitaoci upoznati sa ovim entitetima i da mi znamo sve o ovim zlim i nečistim dusima. Međutim, kao što znamo, Tanah ne poznaje reč demon, niti bilo kakav sličan koncept. Stoga, pitanje koje se nameće jeste odakle uopšte dolaze ti zli duhovi?

Jedan od potencijalnih odgovora koji su nude jeste hebrejska reč שדים (šedim), koja je u Septuaginti prevedena kao δαιμονίοις . Ona se prvo pojavljuje u 5.Moj 32:17:

„Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nisu znali, novim, koji iz bliza dođoše, kojih se nisu strašili oci vaši.”

Jako sličan kontekst je i onaj u kom se ova reč drugi put pojavljuje. Psalm 106:36-37:

“Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima hananskim, i oskvrni se zemlja krvnim delima.”

Imajući u vidu najčešću biblijsku stilsku figuru – paralelizam, gde se jedna stvar uzastopno objašnjava na dva načina, postaje sasvim jasno da je u Tanahu shedim ime za lažna kananska božanstva kojima su Izraelci toga vremena prinosi žrtve. To dodantno potvrđuje podatak da ova reč potiče od akadske šedu, koja se koristila da označi neutralno duhovno biće.

Dakle, u Tobiti i Marku, demoni predstavljaju opasnost po ljude, mogu da opsedaju ljude, imaju ime, mogu biti isterani iz zemlje, ali ne bivaju uništeni. Pisci ne pokušavaju da objasne ko su ovi demoni, ne oslanjaju se na tradiciju Tanaha, ali pretpostavljaju da čitaoci njihovih knjiga tačno znaju ko su i šta su demoni.

Pitanje koje i dalje ostaje jeste – odakle odjednom ovi demoni? U Tanahu, čak ni reč koja je na grčki prevedena kao “đavoli/demoni” nema isto značenje kao u Tobiti i Novom Zavetu.

Knjiga Enohova i Postanje 6:1-4

Na osnovu istorijskih podataka, poznato je da je interes za demone počeo rasti krajem doba pod persijskim uticajem i početkom helenističkom perioda (negde oko IV do II veka p.n.e.), što je i vreme kada je nastala knjiga o Toviji. To je, istovremeno, period kada su već napisane gotovo sve knjige Tanaha, što bi i objasnilo očigledne razlike između dva koncepta zla.

Međutim, jedna knjiga se posebno izdavaja kada je reč o spisima iz međuzavetnog perioda koji su uticali na formiranje Novog Zaveta i hrišćanstva. Reč je o knjizi Enohovoj. Štaviše, ona je i direktno citirana u Judinoj poslanici (14. stih). Za nas su, u ovom trenutku, interesantni stihovi 15:6 – 16:1, gde se Bog obraća palim stražarima (nose tako ime jer nikad ne spavaju) - tj. anđelima:

Ali vi ste u početku bili duhovi, koji su živeli večno, nikad ne umirući, i stoga nije bilo ženskih među vama. Duhovi nebesa, na nebesima je njihovo prebivalište. Ali sada džinovi, koje su duhovi začeli sa telesnim – oni će ih zvati zlim duhovima na zemlji, jer će njihovo prebivalište biti na zemlji. Duhovi koji su proistekli iz njihovih tela su zli duhovi, jer su od ljudi postali, i od svetih čuvara potiču. Zli duhovi će biti na zemlji i zlim duhovima će biti zvani. Duhovi neba, jer je nebo njihovo prebivalište, ali i duhovi začeti na zemlji, jer je zemlja njihovo prebivalište. I duhovi džinova opadaju, čine nasilje, pustoše, napadaju i na zemlju izazivaju bolesti. Ne jedu ništa, već se uzdržavaju od hrane i žedni su i žestoki. Duhovi se dižu protiv sinova ljudskih i protiv žena, jer su od njih potekli. Od dana kada su divovi ubijeni, a od kojih nastaju zli duhovi, oni (duhovi) uništavaju bez suda. Stoga će oni biti uništeni kad dodje unistenje dana Velikoga suda, kada ce Strazari biti unisteni zajedno sa nevernicima”

Između prvih par stihova i 1.Moj 6:1-4 kao da postoje određene sličnosti i parelele. Deluje da su stražari isto što i „sinovi istinitog Boga“. Takođe, nefilim su jednaki džinovima u Enohu. Dodatni prilog u ovoj tvrdnji je i Septuaginta koja umesto reči nefilim koristi upravo reč divovi. Većina istraživača pretpostavlja da stihovi 6:1-4 predstavljaju interpolaciju nekog od potonjih redaktora, koji je umetnuo ovaj kratki odlomak u 1. Moj, ne bi li pokazao da Bog nije blagonaklono gledao na uniju opisanu u ovih par stihova i da je to jedan od neposrednih razloga za potop.

Hajde da se malo detaljnije osvrnemo na ovaj misteriozni odeljak 1. Moj:

„A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše. Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lepe uzimaše ih za žene koje hteše. A Gospod reče: Neće se duh moj do veka preti s ljudima, jer su telo; neka im još sto dvadeset godina. A beše tada divova na zemlji; a i posle, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovečijim, pa im one rađahu sinove; to behu silni ljudi, od starine na glasu.“

Treći izraz koji je boldovan, a kojim je nazvano potomstvo sinova Božjih i kćeri čovečijih, na hebrejskom glasi giborim. Na prvi pogled, deluje da pisac 1. Moj opisuje giborim kao heroje, što je i slučaj sa većinom stihova u kojima se ova reč koristi u Tanahu. Septuaginta prevodi i giborim sa gigantes, što znači da su smatrali da su nefilim i giborim slična vrsta bića, ili nisu bili u stanju da naprave distinkciju između dve grupe stvorenja. U skladu sa tim, postavlja se pitanje zbog čega je pisac knjige Enohove smatrao giborim tako lošim.

Dodatno svetlo na celu priču bacaju stihovi koje su raštrkani po Tori i Tanahu. Prvi pronalazimo na početku 5. Mojsijeve (1:28), kada izviđači koje je Mojsije poslao izveštavaju o onome šta su videli u Kanaanu:

“Kuda da idemo? Braća naša uplašiše srce naše govoreći: Narod je veći i viši od nas, gradovi su veliki i ograđeni do neba, pa i sinove Enakove videsmo ovde. “

U narednoj glavi se ovi sinovi Enakovi povezuju sa drugim narodima divovskog rasta:

“Pre življahu onde Emeji, narod velik i jak i visok kao Enakimi. O njima se mislilo da su divovi kao i Enakimi; ali ih Moavci zvahu Emeji.... I za nju se mislilo da je zemlja divovska; u njoj pre življahu divovi, koje Amonci zvahu Zamzumi. Behu narod velik i jak i visok kao Enakimi ”

4. Moj 13:34 pruža najveći dokaz o postojanju divova/nefilima enohijanske tradicije posle potopa:

“Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskog, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, takvi se i njima činjasmo. “

Sinovi Enakovi su divovi, tj. nefilim, što je još jedan dokaz protiv teorije da su bića iz 1.Moj 6 “duhovni divovi”. Čini se da Tora misli na doslovne džinove.

Možda i ključni izraz ovog odeljka je „sinovi Božji“, tj. bene elohim. Pored ovog stiha, ovu sintagmu pronalazimo na tri mesta kod Jova, u psalmima 29 i 89 i u aramejskoj varijanti u Dan 3:25. Istorija interpretacije bene elohim u jevrejskoj tradiciji se manje-više može svesti na dve opcije: reč je o anđelima ili su u pitanju sinovi pravednika. Do pojave rabi Šimona bar Johaja - Rašbi (II vek nove ere), koji je zabranio i prokleo svakog ko bene elohim nazove anđelima, ovo je bilo sasvim legitimno i popularno tumačenje ovog izraza. Međutim, pojavom Rašbija, judaizam tumači bene elohim kao sinove sudija ili sinove pravednika, iako je savremenik rabi Akive, Rašbijevog učitelja, rabi Išmael smatrao da je legenda o palim anđelima istorijska činjenica.

Vratimo se na druge stihove sa bene elohim. U Jovu nema sumnje da na sva tri mesta pisac ima na umu nezemaljske entitete, a sličan zaključak se nameće i u Psalmu 89:

„Jer ko se na nebu s Gospodom uporediti može? Ko je Gospodu sličan među sinovima Božijim?“

Vidimo da se u ovom stihu tvrdi da je prebivalište sinova Božijih nebo, što bi značilo da je reč o nezemaljskim entitetima, tj. anđelima. Sličnu stvar pronalazimo i u Danielu 3:25-28 u priči o peći, gde se „sin bogova“ iz stiha 25 izjednačava sa anđelom u 28. stihu.

Već smo pominjali da se Hesiod bavio etiologijom u svojim knjigama o teogoniji. U knjizi Dela i dani opisuje bića koja dele gotovo sve karakteristike koje odlikuju bene elohim u ranom judaizmu. Kaže se da su živeli kao bogovi i kada su se namnožili, boravili su na zemlji kao čisti duhovi (demones) i kao čuvari čovečanstva. To isto tvrdi i knjiga Jubileja. Treća generacija koju je stvorio Zevs je slična nefilima iz 1.Moj 6:4. Opisani su kao bića velike fizičke snage i kao silni ratnici. Četvrta generacija koju je stvorio Zevs se podudara sa giborim 1.Moj 6:4. Reč je o rasi heroja – polubogova.

U jednom drugom delu, Hesiod pripoveda o Zevsovom planu da uništi smrtnike i polubogove (potomstvo bogova i ljudi) tako što će pustiti oluju i nevreme širom cele zemlje, što se podudara sa pričom iz 1.Moj 6 o Božijem planu da uništi ne samo čovečanstvo, već i potomke bene elohim. Hesiod navodi da je razlog zbog kog je Zevs to uradio bio pokušaj sprečavanja razmnožavanja sinova bogova sa smrtinicima. Sličnosti između dva izveštaja su velike, ali pitanje šta je starije, i da li su jevrejski sveštenici hebraizovali grčki mit, ili je, pak Hesiod preuzeo stariji semitiski mit, ostaje otvoreno.

1. Enohova, nesumnjivo, smatra da je potomstvo anđela i žena bilo džinovsko. Zbog svoje veličine, proždirali su sve što je bilo pred njima, i na kraju počeli da jedu i ljude. Prirodno, Bog ih je kaznio i uništio, ali njihovi duhovi su ostali živi. Knjiga čuvara ih opisuje kao „jake duhove“ i „zle duhove“. Deluje da je upravo ta snaga duhova bila nekopmatibilna sa slabim i ranjivim ljudskim telom i da je ona uzrok tako nasilne prirode i džinova i njihovih duhova, tj. demona kasnije. Čini se da tako gledište dele i jevanđelisti:

„Čim je izašao iz čamca, u susret mu je s groblja došao jedan čovek opsednut nečistim duhom. On je boravio među grobovima i niko ga nije mogao svezati ni lancima. Često je bio vezan okovima i lancima, ali je svaki put kidao lance i lomio okove. Niko nije mogao da ga ukroti.“ Mar 5:2-4

Jasno je da je ovo oboljenje, tj. opsednutost duhom dovela do krajnjih granica ljudsko telo koje ga pokušava zadržati, rezultirajući destrukcijom i patnjom žrtve.

Na osnovu 1. Enohove, moguće je zaključiti dve stvari od odnosu duhova džinova i anđela Stražara. Prvo, nemamo indicija da po smrti fizičkog tela džinova, njihovi duhovi mogu da preuzmu ljudski oblik i da imaju odnose sa ženama, kao što su to činili njihovi očevi. Druga stvar se tiče potrebe da Stražari budu vezani u Tartarusu, čime se sprečava njihovo delovanje, dok duhovi džinova slobodno lutaju po zemlji. Ti duhovi, kao što smo već videli, će biti uništeni na Sudnji dan. Nesumnjivo, i novozavetni pogled na svet deli tako mišljenje što se vidi na više mesta u jevanđeljima, a ponajviše u Mat 8:29, gde se demoni obraćaju Isusu rečima: „Jesi li došao da nas mučiš pre vremena?“, tj. sudnjeg dana.

Ono što ne znamo jeste zašto im je data sloboda. Knjiga Jubileja će se detaljnije baviti pitanjem slobode (ili bolje reći polu-slobode) ovih duhova. Pre nego što pređemo na tu knjigu, ono što možemo zaključiti kada uporedimo 1. Enohovu i Novi Zavet jeste da postoji veliki broj ideja koje je hrišćanstvo kasnije preuzelo:

a) duhovi imaju i duhovnu i materijalnu dimenziju („jer je nebo njihovo prebivalište, ali i duhovi začeti na zemlji, jer je zemlja njihovo prebivalište“),

b) zli duhovi izazivaju bolesti, probleme i nevolje,

c) Ne jedu, nemaju telesne potrebe, niti se razmnožavaju, ali su im ljudi meta

d) Demoni poseduju veliku fizičku snagu;

e) Slobodni su da prave probleme do Sudnjeg dana, kada će biti uništeni zajedno sa nevernicima.

Još jednu stvar bi trebalo primetiti: i segment o nefilima i deo koji govori o Enohu (5:21-24) su vrlo šturi. To bi moglo da ukazuje na jednu od dve stvari.

Pisac znao više o događajima koje pominje, ali je namerno ostavio nešto manje podataka, jer je imao u vidu da nema potrebe da detaljno ponavlja događaje s kojima su čitaoci i slušaoci već dobrano upoznati. Takav stav je blizak kritičkoj školi poimanja Tanaha.

S druge, sasvim prihavtljivo objašnjenje jeste i da su potonji pisci knjige o Enohu ekstrapolirali ove odeljke, u pokušaju da mitom o palim anđelima objasne loše stanje u kom se svet, po njihovom mišljenju, nalazi. Sve to bi značilo da je Enohova u stvari detaljan midraš 1.Moj 6:1-4

Bilo kako bilo, semantički i stilski, ovaj odeljak, sa svojim idiosinkratičkim rečnikom i odudaranjem od konteksta u kom se nalazi, je jedan od najčudnijih i misterioznijih u celoj Bibliji. Biblijski tekst ne govori zašto je ono što su radili sinovi Božiji bili nedolično i zbog čega je njihovo ponašanje povod Potopa. O promblematičnosti ovog odeljka svedoče i brojna različita tumačenja potonje jevrejske tradicije. Za detaljniju analizu preporučujem knjigu Archie T. Wright -a - The Origin of Evil Spirits: The Reception of Genesis 6:1-4 in Early Jewish Literature Link do knjige će biti u komentaru beleške.

Knjiga Jubileja

Sledeća knjiga koja nas zanima jeste knjiga Jubileja (II vek p.n.e), koja predstavlja svojevrstan midraš prve i početka druge Mojsijeve. U 10. glavi ove knjige, Noje i njegovi sinovi razgovaraju sa Bogom:

“A u treću nedelju ovog jubileja nečisti demoni su počeli navoditi decu sinova Nojevih da greše, zavodeći i uništavajući ih. I sinovi Noja su došli k Noju ocu svome, i rekli mu za demone koji su navodili na greh, zaslepljivali i ubijali sinove njegovih sinova. I pomoli se Noje pred Gospodom svojim Bogom i reče: … „I Ti koji si mene i moje sinove spasao od voda potopa, i nisi dao da propadnem kao sinovi propasti.”

Ne dopusti da zli duhovi vladaju nad mojim sinovima, inače će ih odvesti u propast, već blagoslovi i mene i moje sinove, da bismo se razmonožili i napunili zemlju. I Ti znaš kako su se tvoji Stražari, očevi ovih duhova, ponašali u moje dane: a što se tiče ovih duhova koji sad žive, zatvori ih i čvrsto ih sveži u mestu osuđenja, i ne daj im da donesu opadanje među sinovima tvog sluge, Gospode; jer ovi su zlonamerni i stvoreni sa namerom da uništavaju. I ne daj im da vladaju nad duhovima živih, jer samo je tvoja vlast nad njima. I ne daj im da imaju vlast nad sinovima pravednih od sada pa doveka. …

I vođa duhova, Mastima, reče: „Gospode, Tvorče, neka neki od njih ostanu uz mene, i neka slušaju moj glas, i rade ono što im kažem. Jer, ako niko ne ostane uz mene, neću moći da sinovima čovečijim nametnem svoju volju, jer oni su predviđeni za greh i zavođenje pre moje presude, jer je velika zloba čovekova. Neka desetina ostane preda mnom, a neka ostalih devet delova odu u mesto osude“

I uradili smo (anđeli, koji su naratori u ovom poglavlju) kao što nam je rečeno: svi zlonamerni koje smo vezali u mestu osude i desetina koja je ostavljena da služi Satani na zemlji.”

I iz ovog odlomka možemo izneti nekoliko zanimljivih zaključaka:

a) Demoni navode na greh, vode u propast i prouzrukuju smrt ljudi

b) Bog je pustio potop da bi uništio džinove (rezultat odnosa anđela i žena), a posledica toga su bili nečisti demoni, koji su u stvari duhovi podavljenih džinova/Nefilima

c) Demoni su svezani na mestu osude (na grčkom se to mesto naziva Tartarus - 2.Pet 2:4- i u grčkoj mitologiji predstavlja najdublji deo Hada u kom se zatočeni nalaze zbačeni bogovi Titani)

d) Ideja predestinacije, tj. da je određenom broju ljudi unapred određeno da će biti zli (Rimljanima 11)

e) Demoni služe Satani, tj. Mastimi

Zanimljivo je da knjiga Jubileja tvrdi da je drugo ime vođe anđela Satan. Sama reč „mastima“ se nalazi i u Tanahu, Osija 9:7-8 i prevodi se kao mržnja. Moguće objašnjenje povezivanja imenica satan i mastima možda leži u sličnosti korena: STN/STM, pa je vrlo moguće da je reč o igri reči.

Veza sa mesopotamskom demonologijom?

Već smo rekli da na Bliskom istoku postoji mitološka osnova priče o palim anđelima. U mesopotamskoj religiji, jedni od glavnih likova u priči o potopu su bića zvana apkalu. Reč je o entitetima koji su bili zaduženi da prenesu božanska znanja čovečanstvu i verovalo se da su oni naučili drevnog čoveka kako da zasnuje civilizaciju.

Kada su bogovi odlučili da su im ljudi malo dosadili, rešili su da ih pobiju. Međutim, na scenu stupaju apkalu koji smišljaju plan o tome kako da sačuvaju božansko znanje. Sasvim očekivano– odlučili su da legnu sa ženama. Plan je upalio i potomstvo nastalo iz te unije – takođe nazvano apkalu – je posle potopa ponovo osnovalo gradove. Druga generacija apkalua je u mesopotamskoj mitologiji poznata i po tome da je bila džinovskog rasta. Čuveni Gilgameš se naziva „gospodarem apkalua“. Zanimljivo je i da su otkrivene kutijice sa malim statuama apkalua koje su služili kao zaštita od zlih duhova. Takođe, važno je napomenuti da se te statue nazivaju „macarej“ , što znači stražar, gde se vidi jasna veza sa Stražarima iz Enohove knjige. Postoje i jasne indikacije da su kasnije ovi apkalu smatrani zlim stvorenjima, bićima koji se bave magijom i da je to bila osnova na kojoj su jevrejski pisci mogli da grade svoju parodiju o Čuvarima, što pokazuje da otpadništvo prepotopnih učitelja u jevrejskim izvorima nije samo direktna inverzija mesopotamskih tradicija, već trend koji je delom preuzet iz već postojeće demonologije.

Dodatno svetlo na vezu izmedju Enohove knjige i drevne vavilonske literature baca i činjenica je na Bliskom istoku postojala duga tradicija da je sedma prepotopna ličnost u lozi kraljeva i mudraca vazneta na nebo i da je imala uvid u božansku mudrost, pod zaštitom boga sunca, Šamaša. Više lista imenuje tu ličnost kao Enmedurankija, kralja Sipara. Postoji rašireno uverenje da je Enoh biblijska verzija ove drevne vavilonske mitske ličnosti. Dodatni argument u prilog toj tvrdnji je i broj godina Enoha (365) koji se poklapa sa brojem dana u solarnoj godini, dok Knjiga o astronomiji (1. Enoh) govori o 364 dana. Enmeduranki je bio i vođa vidovnjaka i primalac božanskog znanja.

Kao što svo već videli, upoređenjem drevnih akadskih izveštaja sa kasnijom jevrejskom literaturom, naročito Knjigom čuvara (Enoh), uočavamo da su i apkalu i čuvari bili ti koji su otkrili božanske i nebeske tajne prepotopnom čovečanstvu. U ovom trenutku nema potrebe ulaziti u detalje, tako da ćemo pomenuti da se spisak otkrivenih tajni nalazi u Knjizi o čuvarima 8:3-4, dok je spisak otkrovenja koji su dali apkalu dostupan na internetu.

Upoređivanjem odnosa mesopotamskih i jevrejskih pisaca u odnosu na prepotopne ličnosti, moguće je doći do nekih zanimljvih zaključaka i teorija. Objasniću na šta mislim.

U akadskoj kulturi, zadatak sveštničke kaste je bio da vodi računa o znanjima koja su apkalu dali prvim ljudima i da strogo paze da takva znanja ne dođu u posed „neadekvatnih“ i „nestručnih“ pripadnika društva. Vrlo stroge kazne, a neretko i pogubljenje je predvidjano u slučaju da sveštenici i učenjaci dopuste nižim članovima društva pristup tim znanjima.

Sa druge strane, u Enohovoj knjizi, činjenica da su Čuvari otkrivali nebeske tajna ženama u zamenu za seks mogla je biti smatrana urnebesnom ironijom i sprdnjom jevrejskih intelektualaca sa mesopotamskim kolegama. Dodatnu dimenziju potencijalnoj parodiji daje i ideja povezivanja neprijatelja Izraela sa prepotopnim čuvarima. Tipičan primer je kralj Og, za koga se kaže da je bio poslednji od Refaima, visok gotovo 4 metra (5. Moj 2:11). Za razliku od mesopotamskih društava koji su smatali da je izuzetna čast za vladara biti „seme sačuvano iz prepotopnog doba“, jevrejski autori ponovo udaraju kontru.

Dakle, jevrejski pisci pred sobom imaju mit koji je postojao na tom prostoru i koji je bio važan deo mitologije paganskih naroda. Sasvim logično, za Izraelce prepotopni apkalu nisu bili dobri. Shodno tome, i njihovo post-potopno potomstvo je određeno za uništenje, a naročito kada znamo da su i oni bili vrlo uporni u svojoj nameri da istrebe Izraelce. Kao što smo videli, 4.Moj jasno se kaže da Enakimi potiču od prepotopnih Nefilima, kao i druga plemena Emim, Zamzumim i Refaim (5.Moj 2-3). Posle pohoda pod Isusom Navinom, Anakim su jedino ostali u Gazi, Gatu i Ašdodu. Baš iz Gata potiče i Golijat (1. Sam 17:4).

Ključna reč koja je dovela do povezivanja nefilima sa demonima jesu ovi Refaimi. Oni se opisuju i kao ratnici džinovi (5.Moj 2:8-11; 3:1-11; IsN 13:12), ali i kao opasni, zlokobni duhovi u Šeolu (Isa 14:9; 26:14, Jov 26:5). Još jedna važna stvar je da se na više mesta u Tanahu pominje dolina Refaima (2.Sam 5:18, 22; 23:13). IsN 15:8 i 18:16 nam govori da je dolina Refaimovih sinova nalazi južno od doline Enomovih sinova. Ova druga dolina je čuvena Gehinom, koji se u Novom Zavetu i hrišćanskoj teologiji povezuje sa Hadom/Paklom. Dakle, habitat Refaima je zabrinjavajuće blizu Gehene.

Pojam malak (anđela) i nebeskog saveta u Tanahu

Postoje osnovane sumnje da su najstariji koncepti Božijih izaslanika (malak) nastali pod uticajem kanaanske mitologije, kao i mesopotamskih verovanja i folklora. Jam, Baal i Atirat su imali svoje sluge koji su prenosi njihove poruke. Ti nebeski „poštari“ su se zvali mlakm, glm i t’dt. Reč glm se može prevesti kao mladić ili vojnik. Jevrejska varijanta ove reči je (elem) – 1. Sam 17:56, 20:22. Svako ko iole poznaje hebrejski, zna da je ovo početno ajin guturalizovalo vokal ispod njega. U većini slučajeva, guturalizacija se u drugim jezicima označava sa g. Još jedan ekvivalent reči glmm jeste naar (1 Sam 25:5-9; 2. Sam 2:14-16). Najzanimljiva je reč mlakm, koja je nesporno u srodstvu sa hebrejskim malkim. Ipak, za razliku od ugaritskih mlakm, anđeli u Tanahu imaju veća ovlašćenja i važniju fuknciju. U vezi sa tim, valja pomenuti i činjenicu da je i reč heruvim bila deo svetopoimanja kanaanskih naroda. Na akadskom, KaRaBu znači moliti se, biti milostiv ili blagosloviti. Imenica KaRuBu označava posrednika, duhovno biće nižeg reda koje se nalazi pred bogom i moli se za ljude). KaRiBi su čuvari kapije (slično kao u Solomonovom Hramu – 1. Car 6:23-28 i Edenu – 1.Moj 3:24), a KiRuBu je ime krilatog bika (heruvim u Jezekilju imaju lice bika 1:10 i 10:14).

S druge strane, pažljivim upoređenjem izraelske sa kosmologijama Kaanana i Mesopotamije, uviđamo da je ideja nebeskog dvora u Bibliji parelelna sa kanaanskom, a ne drugopomenutom kosmologijom. Dok u mesopotamskoj komsologiji, nebeski dvor je istovremeno i panteon (članovi dvora su manje-više jednaki međusobno), dotle u kanaanskoj mitologiji postoji glavni bog El koji vlada nad grupom bezličnih i često bezimenih nižih bića. Rečeno modernim rečnikom, Mesopotamiju odlikuje nešto demokratičniji koncept božanske vladavine, za razliku od kanaansko-biblijske nebeske skupštine koja je autokratska i monarhistička. Tek u kasnijoj biblijskoj literaturi pojedini anđeli dobijaju imena (Satan, Gabriel, Mikael), da bi angeologija doživela svoj vrhunac u međuzavetnom periodu. Shodno tome, mnogi istraživači povezuju „demokratizaciju“ nebeske skupštine – oličenu kroz ulogu javnog tužioca koju vrši Satan u knjizi o Jovu – sa usvajanjem neovavilonskih i persijskih principa birokratije.

Još jedan važan pojam je nebeski savet – (sod Jhvh). Reč je ideji koja se poput niti provlači kroz, kako kanonsku, tako i nekanonsku jevrejsku literaturu, i koja čini opštu, kontinuiranu odliku izraelskog monoteizma. U jednoj rečenici, Bog, koji je jedan i jedinstven (5.Moj 6:4) vlada svojim carstvom putem saveta, skupštine ili vojske nebeskih agenata (anđela/malakim).

U prilog tome, imamo na desetine stihova u sva tri dela Tanaha (2.Moj 24:9-10, Jov 1:6-12; 15:7-8; 33:23, 1. Kralj 22:19-23, Isa 6, Jer 23:18-22, Ps 89:5-7; 103:19-22, Jzk 1,10, Zah 3:1-5, Neh 9:6…). Najdetaljniji opis pronalazimo u 6 vizija trona u kojima videoci u zanosu dobijaju pristup nebeskim zasedanjima, čije odluke kasnije prenose ljudima (2.Moj 24:9-11, 1 Car 22:19-23, Isa 6:1-8, Jzk 1:26-28 i 10:1-5, Zah 3, and Dan 7:9-14.

Evo kako to izgleda na primeru iz 1. Car:

“A Miheja mu reče: Zato čuj reč Gospodnju; videh Gospoda gde sedi na prestolu svom, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s leve strane. I reče Gospod: Ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota galadskog? I jedan reče ovo a drugi ono. Tada iziđe jedan duh i stavši pred Gospoda reče: Ja ću ga prevariti. A Gospod mu reče: Kako? Odgovori: Izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svih proroka njegovih. A Gospod mu reče: Prevarićeš ga i nadvladaćeš; idi i učini tako.”

Uz to, važno je pomenuti i činjenicu da sve kulture sa kojima su Izraelci imali kontakt – Mesopotamija, Egipat i Kanaan – imaju u svojim mitologijama ideju o nebeskim skupštinama u kojima bogovi razgovaraju i planiraju između sebe.Možda i najvažniji od svih bliskoistočnih dokumenata u biblijskim studijima jesu ugaritski dokumenti. Većina istraživača smatra da je religija tabli iz Ras Šamre (današnji naziv drevne ugaritske luke, smeštene na severoistoku Sirije) ona religija Kanaanaca sa kojom su plemena Izraela bila u kontaktu vekovima.

U najkraćim crtama, Kanaanci su imali četvoroslojni panteon. Na vrhu su bili El i njegova žena Astarot, kao vrhovna božanstva. Ispod njih su se nalazili Baal, Mot i Jam, kao bogovi prirodnih sila. Na trećem nivou su smešteni bogovi uže specijalnosti, poput Šatikatua, boga lečenja. Četvrti nivo su činila manja poslanička božanstva, mlakm, tj. anđeli. Postoje sasvim opravdane sumnje da su Jevreji, po preuzimanju Kanaana, preuzili četvoroslojnu kanaansku hijerarhiju i saželi je za dva nivoa izbacivši dva srednja sloja, gde su ostali vrhovni Bog JHVH i njegovi anđeoski poslanici.

Da ne bi bilo zabune – ovde nije reč o prikrivenom politeizmu, gde postoji nekakav panteon. Kao što smo već rekli, Tanah propoveda striktini monoteizam, gde je JHVH jedini i jedinstveni, vladar nad svetom anđela i svetom ljudi. Bog se na mnogo mesta naziva JHVH nad vojskama i iz konteksta celog Tanaha postaje nesumnjivo da su drevni Izraelci smatrali da postoji i nebeska anđeoska vojska, da postoji nebeski dvor, koji ima svoja zasedanja (najbolji primer je 1.Car 22:19-22). Zanimljivo bi bilo uporediti ovu činjenicu sa stihovima poput: „hajde da stvorimo čoveka po našoj slici“ i „čovek je postao kao jedan od nas, znajući dobro i zlo“.

A šta ćemo sa Jovom i Danielom?

Kao što smo već rekli u prethodnim tekstovima, u Tanahu, satan nije lično ime nekog zlonamernog bića, već je reč o funkciji, tituli koju nose različite osobe: ljudi (1. Sam 29:4; 2 Sam 19:22, 1. Car 5:4, 11:14,23,25) ili anđeo Gospodnji (4. Moj 22:22). Upravo zbog toga, reč satan je uvek praćena određenim članom, što je automatski dikvalifikuje kao lično ime.

Tek kasnije, u post-egzilnoj literaturi (po povratku iz Vavilona), sa postepenim razvojem angeologije, dolazi do gubljenja određenog člana i nešto ličnijeg i određenijeg satana. U Jovu, Satan ima ulogu javnog tužioca pred Gospodom i sinovima Božijim (anđelima) u nebeskom dvoru. O tome svedoči i izraz „stati pred Gospoda“ (1:6 i 2:1) – lehitjacev, jer ga pronalazimo i u drugim sitaucijama koje liče na sudske postupke (2. Moj 8:20; 9:13), Isn 24:1, Prč 22:29). Upravo zato, mnogi eksperti koren stn prevode „protiviti se u pravnom smislu“. Takođe, postoje teorije da je hasatan poput člana persijske tajne policije koji je išao naokolo i špijunirao građane živeći ulogu „kraljevih očiju“ („a Satan reče – prolazio sam zemljom i obilazio je… 1:7; 2:3). Slične ideje nalazimo i kod Herodota (Istorija 1.114) i Aristofana (Aharnjani 92, 94, 124), gde su duhovi entiteti koji špijuniraju za nekog od bogova ili kraljeva.

Dve uvodne sudske scene su početak procesa kojim se bavi ostatak knjige, prepun Jovovih konstantnih zahteva da Sudija čuje njegov slučaj, pozivanjem na posredničke ili savetodavne anđele (9:33; 16:19; 33:23) i upotrebom pravne terminologije. Neki od tih pojmova su jhh (ukoravati, suditi, dokazivati) - 5:17; 6:25, 26; 9:33; 13:3, 10, 15; 15:3; 16:21; 19:5; 22:4; 23:7; 32:12; 40:4; cdk (opravdati, učiniti ispravnim) -4:17; 9:2, 20; 11:2; 13:18; 15:14; 22:3; 25:4; 27:5; 32:2; 33:32; 40:8; cdk (imenica: pravda, pravednost)— 6:29; 8:3, 6; 29:14; 31:6; 35:2; 36:3; riv (izneti slučaj)—9:3; 10:2; 13:6, 8, 19; 23:6; 29:16; 31:13, 35; 33:19; tam (bez krivice, savršen, potpun)—1:1, 8; 2:3; 8:20; 9:20, 21, 22; 12:4; 36:4; 37:16.

Sličan obrazac nalazimo i u Zahariji 3 i 4, 1. Dnv 21:1. gde je Satan tužilac, agent provocateur i sl. Najrazvijeniji stepen angeologije među kanonskim knjigama nalazimo kod Daniela, što je, u poređenju sa Knjigom čuvara, ipak veoma light verzija. Daniel se bavi samo time šta rade ta bića, a ne ko su ona i pritom imenuje samo 2 dvojicu istaknutijih malakim – Gabriela i „jednog od prvih knezova“ Mikaela. Ono što je vrlo važno reći jeste da u knjizi Danielovoj nema ni govora o pobuni anđela, koji su u savršenoj poslušnosti Bogu. Štaviše, deluje da je pisac ove knjige preuzeo na sebe zadatak da povrati poljuljani ugled anđela, koje je tada bilo popularno optužiti da su doveli do dekadencije sveta. Dan 4:13:

„Zatim sam u vizijama koje su mi na postelji mojoj prolazile glavom video Stražara, svetog, kako silazi sa nebesa. On je iz sveg glasa povikao: ’ Posecite drvo i odsecite mu grane! Otresite mu lišće i razbacajte njegove plodove! Neka pobegnu zveri ispod njega i ptice s njegovih grana!... To je odluka koju su preneli stražari i presuda koju su objavili sveti, kako bi živi znali da Svevišnji vlada nad kraljevstvom ljudskim...’“

Dakle, Bog je poverio anđelu kog naziva Stražarom da objavi apsolutnu Božiju vlast nad tvorevinom.

Demonologija u ostalim kumranskim spisima

Pre nego što se pozabavimo samim esenskim spisima, rećićemo nešto o opštim odlikama demonlogije drevne kumranske zajednice. Prva stvar koju moramo imati u vidu da demonologija kumranske zajednice i one u Novom Zavetu nisu dva monolitna entiteta. Ne može se govoriti o direktnom razvoju jedne od druge demonologije, ali je više nego jasno da ove dve skupune dele isti pogled na svet, duboko ukorenjen u post-biblijskom razvoju ranog Judaizma. Iz ove baze, i Kumran i NZ razvijaju svoju demonologiju kojom objašnjavaju Unde malum.

I jedna i druga zajednica ne objašnjavaju poreklo demona, niti pokušavaju bilo kakav vid sistematizacije. Zlodusi/demoni su, jednostavno, nešto što postoji i što je integralni deo realnosti njihovog sveta. U ovom poglavlju, koncentrisaćemo se iste ili slične elemente demonologije kumranske zajednice i NZ-a. Kao što sam rekao u uvodu, detaljnija analiza demonologije DSS-a (Dead Sea Scrolls – Kumranski spisi) obuhvata mnogo šire područje koje prevazilazi opseg ovog teksta.

Imajući sve ovo u vidu, sasvim je jasno da je kumranska zajednica, tj. Eseni, smatrala pitanje uloge demona u kosmologiji jako važnim. Oni ih jasno identifikuju kao zle duhove (1QS 3.18-19, 25; CD 12.2-3; 1QH 3.21-23; 11.13; 1QM 13.2, 11-12; 14.10; 4Q403 1 i 35), ali mnogo više koriste druge sintagme, poput nečistih ili poganih duhova – ruah, šed, malak, demon – u zavisnosti od toga da li je neki spis na aramejskom, hebrejskom ili grčkom.

Poseban fokus se stavlja na sukob tzv. “sinova svetlosti” sa “sinovima tame” (izraz koji Isus kasnije koristi u Luka 16:8). Sukob koji traje tokom čitave istorije čovečanstva predstavlja tipičan primer etičkog dualizma karakterističnog za Kumran i rezultira u borbi dobra i zla, kako u kosmosu, tako i na zemlji, i u prostoru i u vremenu. Prostor obuhvata ceo svet, čovečanstvo, anđele i anđeoske kneževe, zajedno sa demonima, zlim anđelima i njihovim prinčevima (Belialom); vreme teče od trenutka stvaranja preko sadašnjosti do eshatona. U eshatonu, Bog će uništiti sve zle sile (zle duhove, zle anđele, demone, Belial) jednom zauvek. Međutim, sadašnjost je doba vladavine Beliala, kome je Bog dopustio da vlada ovim svetom. Istu tvrdnju pronalazimo i u Novom Zavetu (e.g. Jvn 12:31 – knez ovog sveta je Sotona).

Nesumnjivo je i da Novi Zavet povezuje bolesti sa aktivnošću demona, između ostalog, epilepsiju (Mk 9:14-27), gluvoću (Mk 9:24), slepilo (Mat 12:22) i mnoge druge, što predstavlja jednu od glavnih karakteristika esenskog poimanja delovanja demona. Stoga ne čudi da esenska zajednica posvećuje veliku pažnju apotropejskim molitvama, jer se verovalo da njihovim izgovaranjem čovek može da se zaštiti od zla. Jedna takva molitva je Molitva izbaveljenja - 11QPs a XIX:

“Oprosti mi moj greh, Gospode, i očisti me od moje nečistoće, daruj mi duh vere i znanja, i ne daj da se posramim u propasti. Neka Satana nema vlasti nada mnom, niti nečisti duh.”

Jedna od uočljivijih osobina koju demoni u NZ imaju jeste njihovo vezivanje za neku osobu ili određeni lokalitet. Reč je o nešto poznijoj zapadnosemitskoj ideji, koja je svoj vrhunac doživela u tekstovima Novog Zaveta. Mnoge slučajeve „prelaznih formi“ nalazimo u kumranskim spisima, koji pokazuju još veći stepen bliskosti sa novozavetnom demonologijom u odnosu na neke ranije spise kojih smo se već dotakli. Dobar primer je tzv. Apokrifno Postanje, koje spada u grupu spisa koji prepričavaju Tanah, i koji se mogu uporediti sa targum, midraš i parabiblijskom literaturom. Radi se o prepričavanju 1. knjige Mojsijeve iz ugla narodne religije. Za nas će u ovom trenutku biti važni stihovi 16-29 koji prepričavaju situaciju iz 12. glave 1. Mojsijeve, tačnije, prvu noć pošto je faraon odveo Saru. Te noći, Avram se molio Bogu da ne dopusti da mu obeščaste ženu, a potom čitamo stihove:

„I te noći Gospod Bog je poslao duha da ga progoni, zlog duha na svo njegovo domaćinstvo… Neka Sara bude vraćena Avramu, svom mužu, da bi ova kazna i duh opustošenja otišao od tebe…’Moli se za mene i moju kuću da bi ovaj zli duh bio isteran.’… I ja (Avram) sam se pomolio i zli duh je isteran iz njega i on je ostao živ.“

I na ovom primeru smo se jasno mogli uveriti da je demonologija primarno produkt narodne religije, karakteristične za kasni drugohramski judaizam, a samim tim i za hrišćanstvo. Vlast nad demonima je smatrana znakom duhovnog autoriteta, pa je sasvim jasno zašto se u ranoj crkvi razvijala ideja Isusa kao egzorciste. I dok Avram, Tobija i ostali likovi samo molitvom isteruju demone, dotle se Isus u jevanđeljima predstavlja kao neko ko ih isteruje rečima, što jasno ukazuje na želju jevanđeljista da u očima naroda predstave Isusa kao nekog ko ima vlast nad onim što najviše plaši široke narodne mase.

U slučaju Apokrifnog Postanja, izlečenje (tj. egzorcizam) se vrši putem polaganja ruku na pacijenta. Zanimljivo je da i Naman Sirijac očekivao isti metod izlečenja od Jelisija (2.Car 5:11). Očigledno da se i tada, a i u I veku n.e. smatralo da se demon koji uzrokuje bolest nalazi u žrtvinom telu i da je način njegovog isterivanja ritualno polaganje ruku. To nam potvrđuje i situacija iz Apokrifnog Postanja gde po polaganju ruke na telo faraona demon napušta telo i okolinu žrtve, kao i brojni primeri iz Novog Zaveta (videti, recimo, Luk 4:40-41).

Završna sintagma egzorcizma koji Avram izvršava u Apokrifnom Postanju jeste „da bi bio živ“ (1Q20 22). Ista formula je poznata i iz NZ priče o lečenju Jairove kćeri, gde se Isus poziva da „dođe i položi ruke na nju da ozdravi i živi“. (Mar 5:23)

Molitva Nabonida (4Q242) sadrži legendu o Nabonidu (po svemu sudeći, misli se na neovavilonskog kraja Nabu-naida 555-539 p.n.e.). Kralj se povukao u Teiman, gde ga je napala žestoka kožna bolest tokom sedam godina. Dugo se molio raznim idolima od zlata, srebra i drugih materijala. Konačno, pronašao ga je jedan jevrejski egzorcist, prognani Judejac, izlečio ga tako što mu je oprostio grehe i položio ruke na njega.

Sve u svemu, u kumranskim tekstovima, zli duhovi/demoni su predstavljeni kao entitet i koji izazivaju bolesti, probleme i druge vrste zla i koji se odstranjuju egzorcizmom, molitvom, pevanjem himni i drugim vidovima moralnog ponašanja. Situacija je nešto drugačija kada su u pitanju vođe duhova u DSS – mastima, anđeo tame, Satan, Belial (ili Beliar). Kumranska zajednica ih je posmatrala kao demonska bića aktivna u kosmosu, sa pozicije vođe drugih demona ili principa koji predstavljaju zlo u celini, i čiji je uklanjanje i neutralizacija ostavljena za eshaton.

Neki od fragmenata u Kumranu predstavljaju zajednicu koja se nalazi u duhvnoj borbi protiv zlih duhova predvođenih Beliarom (ili Belialom). Članovi zajednice su sinovi pravednosti, koji se bore protiv sklonosti ka zlu koju je Bog usadio u čoveka (1. Moj 6:5 i 8:21) i iza koje stoji Belial. U 1QS III.20, nalazimo da se oni koji hodaju u tami, tj. sinovi nepravde, nalaze pod vlašću Anđela tame (Malah Hošeh). U drugom svitku (1QH 5.20) piše da svaka osoba ima u sebi „duh tela“. „Sastavljeno je od prašine i vode. Njegov savet je zao i grešan, izvor nečasnog i nečistog, i nad tim duhom vladaju zli duhovi.“ Sklonost ka zlu vlada „duhom tela“, što rezultira time da čovek ide za telesnim željama. Evidentno je da teologija jednog dela Kumranskih spisa shvata da postoje dve suprotne arene koje su u stalnom sukobu – telo i duh. Ako je duh jak, Belial ne može da uspostavi kontrolu nad osobom. Ako je duh slab, a volja prati želje tela, Belial će vrlo brzo uzjahati.

Za one koji su čitali Novi Zavet, ovakve ideje su više nego poznate, jer sličnu retoriku koristi i apostol Pavle u svojim poslanicama.

Isusovi egzorcizmi vs isterivanja demona njegovih savremenika

Priče o egzorcizmima u spisima Novog Zaveta dele nekoliko zajedničkih karakteristika:

1) Nečisti duh se obraća Isusu (i njegovim prijateljima) - Mk 1:24, 5:7, Dela 19:15

2) Isus se obraća nečistom duhu – Mk 1:25, 5:9, 9:25

3) Po isterivanju nečistog duha, isti može ući u neki drugi objekat koji se potom može uništiti.

Da je reč o uobičajenim pojavama pri isterivanju demona, potvrđuju i brojni izveštaji pisaca toga doba.

a) jedan od njih je Lucijan sa Samosate, satiričar i retoričar koji je živeo i radio sredninom II veka n.e. U svom delu „Ljubitelj laži“, on piše:

„Svi znaju o Sirijcu iz Palestine, stručnjaku u tome (isterivanju demona) i kako je na mnoge stavio ruke i lečio kada su padali na svetlosti meseca i okretali očima i usta im bila puna pene. A ipak, on ih je lečio i otpuštao ih da idu čistog uma, oslabađujući ih okova za veliki novac. Kada bi stao pored njih dok leže i pitao:’Odakle si došao u ovo telo?’ pacijent ćuti, ali duh odgovara na grčkom ili nekom drugom jeziku koji govori opsednuta osoba, govoreći gde je ušao u čoveka, posle čega on govori duhu da napusti telo. A ako odbije, onda mu preti i isteruje ga.“

b) Takođe, Filostrat, u svojoj biografiji Apolonija, piše o ženi čiji je sin bio obuzet demonom. Tokom perioda u kom je njen sin bio zaposednut, dečak nije mogao da razgovara sa majkom, pa se u ovom poglavlju opisuje dijalog između zloduha i žene. (3. knjiga, 38.)

Još zanimljiviji slučaj pronalazimo u 4. knjizi, poglavlje 20. Jednom prilikom, Apolonije je pričao o značaju ispijanja vina u čast bogova i načinu na koji bi to treblao dostojno raditi. Kada je počeo da ulazi u detalje tog obreda,okupljeni mladići su se počeli smejati, a pogotovu jedan koji je bio poznat po razuzdanosti. U tom trenutku, Apolonije ga je pogledao i rekao mu:

„Te uvrede ne izgovaraš ti, već demon, koji te vodi a da ti toga nisi ni svestan.“

Pisac zatim potvrđuje da je mladić zaista bio opsednut demonom, navodeći simptome poput smeha u nedoličnim situacijama i čestih promena raspoloženja. U tom trenutku, Apolonije ga je pogledao, a demon u njegovom telu je počeo ispuštati krike straha i užasa, da bi se potom zakleo da će zauvek napustiti ovog mladića, na šta mu je Apolonije najstrašnije zapretio, „kao što bi to učinio gospodar lukavom, neposlušnom i besramnom robu“. Duh potom, kao dokaz da je napustio telo mladića, obara obližnju statuu na opšte oduševljenje mase. Posle egzorcizma, mladić iz korena menja svoj život, posvećujući se izučavanju filozofije, „odbacujući starog sebe i upravljajući svoj budući život prema Apoloniju“.

c) Papyri Graecae Magicae, takođe, potvđuju da su izrazi poput „Izađi iz njega, nečisti duhu“ (PGM IV:3013) i „Naređujem ti“ (PGM 1: 253,324, 2: 43-55; 4:3080, 7.331, 12:171) predstavljaju standardni „arsenal“ u pokušaju ljudi da iskontrolišu demone i bogove. Slična tome je i praksa o traženju imena demona, jer se u drevnom svetu verovalo da je saznavanjem imena neke sile moguće kontrolisati istu (to potvđuje i Tanah – Jakov, Samsonovi roditelji, Mojsije koji je tražio od Boga da mu kaže ime)

Pre zaključenja ovog poglavlja, vratio bih se još jednom na treću karakteristiku egzorcizama u Novom Zavetu. U već pomenutoj sceni u Marku 5, imamo situaciju u kojoj demoni prelaze iz čoveka u svinje koje potom skaču sa litice. Sasvim je moguće da je ovo shvatano kao potvrda da su demoni napustili žrtvu, kao što je slučaj kod Josifa gde demon obara bokal sa vodom (Starine 8:48) ili u pomenutoj priči o Apoloniju. Ipak, verovatnija mogućnost je da je u svetlu drevne ideje da je uspešan egzorcizam samo onaj gde dolazi do dislokacije zloduha u objekat koji potom biva uništen.

Veza sa zoroastrijanizmom

Jedna od poslednjih tačaka kojih ću se dotaći tiče se dualizma koji postoji u hrišćanstvu, a koji je stran Tanahu i kasnijem jevrejskom poimanju Boga i univerzuma. U delu u kom smo se bavili demonologijom Kumrana, videli smo da je reč o svetonazoru koji ima mnoge zajedničke karakteristike sa novozavetnom teologijom, pre svega, personifikaciju zla oličenu u demonima, zlim duhovima. Idući unazad, tragom ideje o dualizmu, dolazimo do perioda vavilonskog ropstva i suočavanja judaizma sa persijskim religijama, ponajviše, sa Zoroastrijanizmom.

U Gatama (17 drevnih zoroastrijanskih pesama), sam Zaratustra iznosi ideju o jednoj drugačijoj vrsti dualizma, u smislu postojanja dva konfliktna principa dobra i zla u svakom od nasa. Dakle, reč je više o psihološko-etičkim, a ne nužno metafizičkim pojmovima, relativno srodnim sa jevrejskim poimanjem pitanja dobra i zla.

Međutim, stvaranjem velikog grčkog carstva u doba Aleksandra Velikog, stvara se prvo interkontinentalno super-carstvo. Objedinjeni pod jednom kapom, jevrejski mudraci imaju kontakt sa persijskim i grčkim i nikakvo čudo ne predstavlja činjenica da je došlo do sinteze ovih kultura u ovom melting pot-u. Shodno tome, ne bi trebalo da nas iznenadi ni činjenica da „posttanahli“ literatura preuzima neke od ideja, poput one o sedam glavnih arhanđela; u Zoroastrijanizmu postoji učenje o sedam Ameša Spenta. Do perioda intenzivne helenziacije, Zoroastrijanizam je od etičkog dualizma stigao do kosmičkog, u kome postoje dva boga – bog dobra i bog zla.

Takođe, dobro je poznato da je Zoroastrijanizam „patentirao“ eshatologiju i učenja o apokalipsi, tvrdeći od svog nastanka da svet ima početak, sredinu i poslednja vremena u kom će svim dušama biti suđeno. Kao što smo već rekli, eshatologija je jedan od temelja esenske sekte u Kumranu, a kasnije i hrišćanstva. Transformacija mesije iz kralja u spasitelja (mošija) koji po ulozi podseća na Saošianta iz Zoroastrijanizma je trebalo da bude uvod u konačno vreme obračuna sa zlom, kako se i tvrdi kroz celi NZ. Sve se to uklapa i sa pričom o tri mudraca, koji su po svemu sudeći bili zoroastrijanci, astolozi koji su pratili znake o spasitelju iz sopstvene religije.

I konačno, dolazimo do učenja o Satani, princu zla, koji je veoma sličan Ahrimanu, bogu zla Zoroastrijanizma. I dok post-vavilonska literatura judaizma shvata Satan kao anđela kušača koji vrši ulogu javnog tužioca u Božijem nebeskom sudu, dotle hrišćansvo prihvata doktrinu Đavola koji je izabrao da bude zao, kroz ponos, kao što je zoroastrijanski zli duh izabrao da bude zao i, kao što i NZ tvrdi, ne samo da pokušava pokvariti ljude, već je iskvario i materijalni svet, što je slučaj i u docnijim zoroastijanskim učenjima.

Zaključak

Jedan od začetnika ideje o labilnoj ljudskoj prirodi, podložnoj manipulaciji duhovnih sila je, nesumnjivo, pisac Knjige o Enohu. U kasnijoj jevrejskoj antropologiji, dolazi do razvoja ideje o opsednutosti demonima, pa tako se u DSS uticaj nečistih duhova ogleda, pre svega, u promeni etičkog ponašanja, dok u NZ vidimo skok ka direktnoj zaposednutosti demonima.

Sa druge strane, više nego jasna je i tendencija jevrejskih mudraca drugohramskog perioda da pročiste Tanah od potencijalno politeističkih elemenata. Nasuprot njima, narodna religija uporno insistira na duhovima i primitivnijim shvatanjima sveta i univerzuma. Drugopomenuta perspektiva na svet je duboko ukorenja u dualističkom poimanju sveta u kom su na suprotnim stranama carstvo Satane kao arhon ton demonion –a (Mk 3:22) i arhon tu kosmu tutu –a (Jvn 12:31) i Božije carstvo. Naravno, u Novom Zavetu nalazimo specifičnu, hrišćasku varijantu i rešenje dualističke kosmologije, demonologije i antropologije, gde su Isusovi egzorcizmi znak nadolazećeg eshatona.

Govoreći generalno, ideja o zlim duhovima postoji praktično u svakoj kulturi sveta. Deo je narodnog miljea, i predstavlja pokušaj neobrazovanog dela svake nacije, kulture ili manje grupe ljudi da objasni pojave čiji uzrok ni danas sa sigurnošću ne možemo znati, jer se tiču najsloženije pojave u vidljivom univerzumu – ljudskog mozga. Sasvim je logično da je neukim skupinama ljudi lakše da jednim potezom objasne složene psihološko-socijalne pojave poput postojanja zla ili mentalnih bolesti time što će za to okriviti nevidljive, nematerijalne duhove koji su van čovekove kontrole.

Lakše je reći da gromovi nastaju kad bog neba lupi svojim žezlom o svod koji mu je pod nogama, nego shvatiti da su tokom oluje oblaci napunjeni elektricitetom poput velikih električnih kondenzatora, gde je gornji deo oblaka nabijen pozitivno, a donji negativno i kako to dovodi do stvaranja električnog polja, koje potom dalje vodi do nastanka groma i munje.

Neko bi pomislio da je, po odbacivanju paganizma u zapadnom svetu situacija postala bolja. Međutim, nije slučajno da je zvonar crkve bilo jedno od najopasnijih zanimanja u srednjevekovnoj i novovekovnoj Evropi. Naime, tokom oluja, zvonar je bio dužan da što jače zvoni sa vrha crkve, jer se verovalo da će ta buka oterati demone. Nije im mnogo pomogao ni natpis “Fulgura frango” (lomim munje), pa je u XVIII veku u Francuskoj tokom 30 godina poginulo preko 100 zvonara, da bi konačno 1786. godine zvonjava tokom oluje bila zakonom zabranjena.

Za kraj, ostavio bih komentar protestantskog teologa Rudolfa Bultmana:

Nemoguće je koristiti električnu i bežičnu tehnolohiju, i uživati u dostignućima savremene medicine i hirurgije, i istovremeno verovati u novozavetni svet demona i duhova.